…”Junaci ovog komada su deca koja imitiraju ponašanje svojih roditelja. Ova datost se dodatno komplikuje ako se zna da oni koji igraju decu su odrasli glumci koji se sada preprušavaju u decu na pragu adolescentskog doba, i čije su igre obesne i mračne, surove, pa čak i perverzne. I ma kako ova početna situacija bila bliska životu, ona je izrazito pozorišna, jer predstavlja jednu višeznačnu i slojevitu igru u kojoj se neprestano smenjuju fantazija i stvarnost.
Napisan u najboljoj tradiciji teatra apsurda, ali i socijalnog filma, ovaj komad može višestruko da se tumači. Deca, junaci ovog komada istovremeno mogu biti stanovnici nekog od ružnih i nehumanih predgrađa velikih industrijskih gradova (tzv. inner cities), ali i centra zapuštenog i uništenog balkanskog grada, deca izrasla na izvitoperenom patrijahalnom i socijalističkom modelu, istovremeno ispunjena divljenjem prema inostranstvu, ali i neverovatnom ksenofobijom.
Junaci ovog komada nisu sirotinja ni po karakteristikama, ni po svakodnevnom životu. Oni su građani ruinirane zemlje.
Dok se komunizam u zemljama Istočne Evrope, kako je zapazio Bodrijar, spontano “pred sopstvenom inercijom” dezimunizovao i urušio u vlastitu prazninu, dotle niko ne zna šta se zapravo desilo sa komunizmom u bivšoj Jugoslaviji, jer do radikalne ideološke demobilizacije nije ni došlo, a zemlja je potonula u političke i etničke konflikte koji su rezultirali njenom krvavom dezintegracijom.
Tako je ova jugoslovenska situacija predstavljena kroz dečje igre (dečje poimanje politike blisko je populizmu, odnosno fašizmu). Ovo “porodično” okruženje je drastično ogoljeno i svedeno na tipske, generičke situacije iz svih porodica u kojima preovlađuju strah, sebičnost, skučenost i porodično nasilje, a prevedeno na metaforični plan, i državno. Osnovno dramatuško rešenje autorke da predstavi, ionako monstruozan svet odraslih kroz vizuru dece koja se igraju porodice, omogućava spontano i veoma beskompromisno raskrinkavanje balkanskih, ali i svih drugih porodica koje ispod svoje tanke i slabašne civilizacijske politure, kriju represiju, odnosno jedno neprestano duhovno i fizičko nasilje, što deca obično instinktivno uočavaju. Struktura komada je samo na prvi pogled fragmentarna, jer se sastoji od jedanaest scena u kojima se ponavljaju, obnavljaju i smenjuju scene različitih dečjih igara – imitacija starijih i u kojima se mogu uočiti modeli jedne prosečne porodice, dok se u suštini radi o variranju jedne te iste teme, zajedničke za sve porodice sveta: svi mogući oblici nasilja nad decom se na kraju svake scenu okreću protiv samih roditelja.
Dodatna zamršenost Porodičnih priča leži u činjenici da je oštrica društvene farse oslabljena poigravanjem s likovima koji naizmenično stare i podmlađuju se, pa čak i menjaju pol, što sprečava da se jasno definiše ideološka, ali i politička pozicija. Komad predstavlja autentičnu kritiku sveta starijih i dobija viši i dublji socijalni smisao dramskog dela, kao obračun među generacijama. On zastupa jednu od najznačajnijih tema kroz istoriju pozorišta, ubistvo roditelja koja se kao crvena nit provlači od Eshila, preko Šekspira, do ekspresionizma, gde je naročito naglašena. Ali taj odnos u Porodičnim pričama Biljane Srbljanović je još složeniji, jer od ukupno jedanaest scena u komadu, čak se sedam scena završava “ubistvom” roditelja ili njihovim svesnim, ili slučajnim, samoubistvom. Njihove smrti su istovremeno naglašene, ali i relativizovane, time što oni neprestano oživljavaju u svakoj narednoj sceni, što opet ukazuje na njihovu vezu s dečjim igrama u kojima preovlađuju, uvek, elementi smrti. Kako je Vladimir Stamenković primetio, takav postupak još više udaljava pozorište Biljane Srbljanović od iluzionizma, i približava ga ne samo pozorištu Beketa i Joneska, već pre svega Žana Ženea (npr. Služavke). To umiranje je deo teatralizacije klasičnog sukoba između dva naraštaja koje postaje još dramatičnije i ozbiljnije u društvenim okolnostima kakve su bile naše na kraju dvadesetog veka. Autorka pribegava brehtovskom efektu začudnosti, jer na kraju svake scene u kojoj dete “ubija” roditelje, oni vaskrsavaju sa tragovima prethodnih umiranja.
Biljana Srbljanović, još jednom, vešto prikriva metaforčni i filozofski plan svog komada. Ne samo što su situacije u kojima se nalaze deca prepoznatljive, pa čak i klišetizirane kada se tiču naše stvarnosti, već je i njen dijalog rudimentiran, odnosno karakterističan za decu tog doba uzrasta i miljea, dakle vokabular je sveden, ali je krajnje asocijativan. Patrijahalno uređenje porodice je i dalje dominantni kulturni model iz koga proizilazi veliki broj ljudskih drama, a koji se ponavlja kroz dečju igru. Iz samog komada je jasno da će deca uspeti da pobegnu od svojih roditelja, ali ne i od stereotipa koji su im nametnuti. Tako će uoči samog kraja i “pravog” ubistva roditelja, jedno od dece dobiti napad krivice:
“NADA: Mama, probudi se, molim te, tata, tatice, izvini nisam htela, stvarno nisam htela, neću više nikad…sa prljavim rukama za sto, da pravim krmače po knjigama, da rasturam novine, da izvikujem parole, da tražim pare, da plačem kad se udarim, da cepam čarape, da se zaljubim, da pljujem supu, da kradem pare iz novčanika, da gulim kolena, da tražim slatko, prepisujem u školi, da pričam o politici, da se gadim kad tata podriguje, da tražim nasledstvo, pomoć, stan, da planiram budućnost, da želim svoj život, da imam svoje mišljenje, da tražim napredak, sreću i mir, da odrastem, da se udam i da imam decu…!”
Pored socijalne dimenzije, u ovom komadu izdvaja se i jedna čisto ljudska, egzistencijalna tema, zbližavanja Andrije i Nade koji sve vreme žude za nekom vrstom bliskijeg i normalnijeg odnosa koji će ih spasti od nakaznog sveta koji ih okružuje. I taj odnos će na kraju biti surovo prekinut scenom u kojoj Nada stvarno ubija svoje roditelje, nehotice, igrajući se bombom “kašikarom”, jedinim opipljivim predmetom iz rata. Kašikara bi trebalo da do kraja osvetli” i razori jedan retrogradni, represivni i patrijarhalni društveni model….”
isječak iz članka “Drame Biljane Srbljanović” autorke Aleksandre Jovićević
link http://www.sveske.ba/bs/content/drame-biljane-srbljanovic
Predstavu “Porodične Priče” u izvođenju Teatra Mladih možete pogledati u srijedu 28.11.2012.godine u 20h, scena DODEST-KIC B.Tomović
Tekst: Biljana Srbljanović
Muzika: Edo Maajka
Igraju: Branko Ilić, Branka Femić, Goran Slavić, Katarina Krek
Dobrodošli!!!!
Teško je ne primjetiti da je većina ovih tekstova, ako ne i svi, posvećena i obraća se isključivo ženskom dijelu populacije. “Lista za ljubav” otkriva šta se dogodi kada dva muškarca Bil (Goran Slavić) i Leon (Branko Ilić) upadnu u zamku zvanu Justine (Dragana Daca Dabović)-idealna partnerka, java ili san?! Teatar Mladih, Hercegnovsko pozorište i Herceg Fest zakuvali su ovu komediju… Da biste saznali kako se cijelo klupko zaplete i rasplete pogledajte “Listu za ljubav”, novu predstava Teatra Mladih, po tekstu Norm Foster-a (“Love list”).
LJEPOTICA I ZVIJER
Teatar Mladih 
